АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
26.07.2022.
РАДНА ПРАВАВЕЛИКИ БРОЈ СИНДИКАТА У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА НЕ ЗНАЧИ И БОЉЕ РАДНЕ УСЛОВЕ
Велики број синдиката у појединачним предузећима, што је чест случај у јавном сектору, не гарантује и боље услове рада и веће плате запосленима у том предузећу. Пример за то је и Градско саобраћајно предузеће Београд у којем има 24 синдиката међу којима су и они који имају велики број чланова, док истовремено радници самостално организују протесте незадовољни условима у фирми.
Марко Милетић 26.07.2022.
Илустрација; Фото: Синдикална Организација Застава Оружје / Facebook
Да ли је велики број синдикалних организација у једном предузећу добар или лош? Да ли присуство више радничких организација омогућава бољу позицију радницима у борби за побољшање услова рада, веће плате и напредак предузећа или то ипак води ка амортизацији незадовољства и разједињавању радништва у одређеној фирми чиме се и смањује њихова колективна снага?
Процењује се да је ниво синдикалне организованости у Србији на око 25% засполених радника и радница. Када се у обзир узме да је све већи број људи ангажован по уговорима "ван радног односа" тај проценат је вероватно знатно мањи а оно што је сасвим сигурно је да постотак организованих људи знатно варира у јавним предузећима и управи где је изнад просека и у приватним компанијама где је често занемарљив или непостојећи.
У процесу приватизације, у појединим фирмама које су преживеле су и одређени синдикати наставили да раде, док је у новоотвореним приватним компанијама често јако тешко организовати синдикате о чему говоре и бројне опструкције руководства и репресија над радницима који су били покретачи организовања. У јавном сектору синдикати су "наслеђени" из социјализма, а временом је њихов број растао - нове синдикалне организације су осниване услед незадовољства радника деловањем постојећих синдиката, често су нови синдикати били и део ширих политичких борби против режима, а сасвим сигурно има и оних "жутих" синдиката чије оснивање и раст су подстицали послодавци како би контролисали незадовољство великог броја радника и радница.
О значају деловања синдиката у јавном сектору и њиховом утицају који превазилази искључиво бављење радним правима запослених у предузећу, па тако и о потреби њиховог везивања за одређене политичке или послодавачке структуре добру поуку дају штрајк рудара "Колубаре" 2000. године што је био један од значајнијих момената у свргавању режима Слободана Милошевића. Исти синдикат "Колубаре" и Синдикат радника ЕПС-а су 2014. били једини који су подржали усвајање новог Закона о раду што је тадашњој (и садашњој) власти био значајан аргумент у усвајању закона против кога се и данас многи синдикати активно боре.
Занимљив је и штрајк у Градском саобраћајном предузећу Београд из 1998. године. Прва потпуна обустава јавног превоза је на неколико дана паралисала главни град, али је и послужила као изговор тадашњим властима да у систем јавног превозника уведу приватна предузећа која од тада имају све већи удео у превозу београђана. Синдикати су се множили и у овом јавном предузећу, а против следећег великог удара на функционисање ГСП-а - приватизацију наплате карата, односно увођење БусПлус система, протестовало је три мањинска синдиката, не и они репрезентативни.
Према документима у које су новинари Машине имали увид у овом београдском јавном предузећу тренутно, макар на папиру, функционише чак 24 синдикалне организације. Овако велика број синдиката говори о спорадичном незадовољству радника, али и о значају који пословодство и власт придају амортизацији и контроли тог незадовољства.
Марио Рељановић; Фото: Медија центар
Не раде сви синдикати свој посао
За коментар смо замолили и нашег сталног сарадника, стручњака за радно право Мариа Рељановића из Центра за достојанствен рад, који за наш портал каже да је Законом о удружењима предвиђено да се синдикат може формирати уз сагласност најмање три лица што види као једну од важнијих манифестација слободе удруживања и позитивно решење.
"Међутим, чињеница је да је недостатак уређености синдикалног удруживања и начин рада, односно релевантности синдиката, довео до тога да многи радници оснивају синдикате само зато што могу, без стварне намере или идеје како да се баве синдикалном активношћу. Неки до њих једноставно желе бенефиције које би потенцијално могли имати као синдикат (или они сами као синдикални функционери), други на овај начин желе да учврсте своје личне позиције у односу на послодавца па синдикат више представља фактор погодбе (за личну корист појединаца) него колективно ствар радника који су у њега учлањени. Често и сами послодавци иду ка томе да форсирају оснивање више жутих синдиката, или да покушавају да уситне синдикате на што више мањих, како не би добацили до репрезентативности и како би остали разједињени", каже Рељановић за Машину.
Ове ставове добро илуструје документ са списком синдиката и бројем чланова по радним јединицама у ГСП Београд у који су новинари Машине имали увид. Судећи по овом списку у 24 синдиката чланарину плаћа нешто више од 7000 радника и радница, међутим на том списку су и синдикати који имају свега неколико чланова, па чак и само једног члана (претпостављамо да су од тренутка регистрације неки отишли у пензију или напустили фирму на други начин).
Рељановић наводи још неке разлоге који доприносе великом броју синдиката у јавном сектору:
"У јавном сектору, посебно у јавним предузећима, постоји с једне стране дужа традиција колективног преговарања, а с друге стране јавно предузеће као послодавац се не понаша рестриктивно као приватни послодавац, јер је правна природа јавног предузећа у Србији јединствена - она се штите као комерцијална и независна од државе када је потребно применити неку рестриктивну политику (на пример, забрану запошљавања) а истовремено њихове дугове по правилу плаћа држава из буџета, дакле новцем свих грађана. Одговорна лица у јавним предузећима постављају се искључиво према политичкој припадности, без изузетка на републичком и локалном нивоу, тако да се директори лакше одлучују за попустљиве тактике у односу са синдикатима, јер њихов опстанак на директорској позицији не зависи од профита који направе (или не направе) као ни од савесног трошења новца којим располажу у најширем смислу."
Ако се вратимо списку 24 синдиката у ГСП-у Београд можемо уочити још неке занимљивости које иду у прилог изнетим тезама. Самостални синдикат ГСП Београд је са 3800 чланова највећа синдикална организација у овом јавном предузећу. Ипак, овај синдикат се јавно не оглашава о актуелним проблемима у предузећу као што се раније није оглашавао о проблему са БусПлусом. Док се свакодневно могу прочитати вести о мањку возача и техничког особља у ГСП-у, а радници самостално организују протесте на којима говоре о лошем радном и материјалном положају, сајт овог синдиката на први поглед више личи на страницу туристичке агенције. Радницима су свакако потребне повољније понуде за одлазак на прекопотребне одморе које им синдикат нуди, али сасвим је сигурно да то нису главни проблеми запослених у ГСП-у.
фото: Немања Јовановић / Камерадес
И јавни и приватни послодавци притискају
И док у јавном сектору имамо и више синдиката и оних који су бројчано велики у приватном сектору радници муку муче са оснивањем својих организација. Мариа Рељановића смо замолили да прокоментарише и ове разлике у броју синдиката у приватном и јавном сектору.
"Што се тиче односа броја синдиката, сасвим је тачно да у јавном сектору радници најчешће нису спречавани да се синдикално организују (уколико тако нешто не угрожава послодавца, у супротном смо имали примере непожељних синдиката на пример у Пошти Србије, па у полицији, војсци....). У приватном сектору то није случај, јер су послодавци свесни да су одиста независни и квалитетни синдикати одлично оруђе за остваривање већих права запослених (што запослене чини скупљим) као и одлично оружје за заштиту угрожених или повређених права запослених (што се опет најчешће дешава како би рад био што јефтинији а радници заплашени)", наводи Рељановић за Машину.
Како каже наш саговорник у јавном сектору радници "најчешће" нису спречавани да се организују, нажалост све је више примера притисака на синдикалне активисте управо у јавном сектору. Тако смо недавно писали о притисцима с којима су суочени управо синдикалци у ГСП Београд - као што се може и претпоставити ради се о члановима мањих синдиката који су јавно иступали о лошем стању у предузећу, велики синдикати који не проблематизују рад руководства нису били мета напада.
|