Радници и раднице у Србији се не могу ослонити на штрајкачке фондове својих синдиката уколико се одлуче за обуставу рада у циљу побољашања радних и материјалних услова у својим фирмама.

Машина

15.06.2022.

Штрајк радница у Кајзену; Извор: podunavlje.info

Синдикални штрајкачки фондови служе, како им и име каже, за помоћ радницима током штрајка. Из масе новца која се прикупи од чланарина у синдикалним организацијама одређени проценат се одваја у фонд који служи као залог за одржавање штрајка тако што се радницима који су у обустави рада солидарно исплаћује део зараде како би се колико толико надоместило оно што током штрајка губе.

Што већи штрајкачки фонд то је и већа могућност одржавања штрајка односно вршења притиска на послодавце. Ипак, судећи по одговорима и ћутању које смо добили из домаћих синдиката - штрајкачких фондова у Србији нема.

"Колико је мени познато не знам да ли неки синдикат има штрајкачки фонд", каже за Машину Жељко Веселиновић, председник Уједињених синдиката "Слога".

До закључивања овог чланка одговоре нисмо добили из Савеза самосталних синдиката Србије и Уједињених гранских синдиката "Независност".

"Чланарина у синдикатима је 1% од зараде. У последње време све више синдиката ту чланарину спушта на 10, 50 или 100 динара и самим тим не постоји начин да се оформи штрајкачки фонд и да се евентуално сваког месеца попуњава", објашњава Веселиновић за Машину.

Чланирине су основни, а за већину синдиката и једини извор прихода, а с обзиром да су зараде у Србији мале могућност формирања и попуњавања штрајкачких фондова, након што се покрију други трошкови рада синдиката, је јако мала.

"Значи штрајкачки фондови у синдикатима у Србији не постоје. Свако ко казе другачије, одговорно тврдим, да не говори истину. Са новцем који синдикати имају на рачунима могуће је можда исфининансирати неколико дана штрајка, али то је све. Више од тога није могуће јер се гро чланарине која се исплаћује синдикатима од зараде запослених управо и враћа тим запосленима кроз разне видове помоћи за лечење, смртне случајеве, рођење детета, пакетиће, школски прибор и слично, као и неповратне позајмице, тако да простора за штрајкачки фонд нема. Докле год чланови синдиката буду гледали синдикат као банку или социјалну установу ми штрајкачке фондове нећемо ни имати", објашњава председник "Слоге".

Да су штрајкачки фондови помало заборављени у Србији сведочи и то да релевантни стручњаци за радно право нису могли да нас упуте на савремену стручну литературу која се теоријски или аналитички бави овим питањем у локалном контексту.

Штрајк просветара 2014-2015.; Фото: Немања Јовановић / Камерадес

Другачији модел - другачији буџети

Велики број синдиката у Европи и свету ипак има позамашне штрајкачке фондове. Део разлога свакако јесте то што су они често у богатијим земљама, међутим то није све. Занимљив пример су синдикати у шпанској Баскији.

Радници и раднице у Баскији имају највећи број дана у штрајку у Европи у последњих тридесет година. Разлог томе је врло јасан - два највећа синдиката, којима припада две трећине радника Баскије, Радничка солидарност Баскије (ЕЛА) и Национални раднички комитети (ЛАБ) нису фокусирани на "социјални дијалог" већ на радничке акције и штрајкове.

Ови синдикати су изградили такве штрајкачке фондове да радницима који штрајкују могу исплаћивати минималне зараде које су нешто веће од 1000€. Штрајкачки фондови ових синдиката се мере у десетинама милиона евра а како би се они попуњавали у њих се издваја између 15 и 25% од чланарина.

Са таквим фондовима ови синдикати су успевали да подрже раднике који су били у штрајку годину дана па чак и неколико година.

Тешко је очекивати да ће радници у Србији у догледно време моћи да дођу до такве потпоре за своје акције, ипак на синдикатима је да пронађу моделе и створе и материјалну моћ која је нужна за успешне борбе против моћних послодаваца.

М.М.

Извор