О ситуацији у крагујевачком Фијату и преговорима између Владе и синдиката разговарали смо са Мариом Рељановићем, стручњаком за радно право из Центра за достојанствен рад, који сматра да је добро што су се синдикати окренули ка држави као послодавцу и партнеру Фијата, али и да не смеју да одустану од преговора са компанијом и организовања протеста.

Машина

31.05.2022.

Марио Рељановић; Фото: Пресс центар УНС

Састанак између представника Владе и синдиката и радника Фијата који је јуче одржан у Београду није довео до закључака који би могли задовољити раднике. Састанку су поред премијерке Ане Брнабић, из Владе, присуствовале и министарка рада и министарка привреде, док су из Крагујевца дошли представници Самосталног синдиката, али и представници радника који нису у синдикату. Договор је да се тренутно стање "замрзне" на десет дана, што како делује само продужава стрепње радника - компанија је више од 1500 радника прогласила за вишак и намерава да их отпусти уз минимални социјални програм.

Од синдиката и радника се очекује да за два дана изнесу списак својих захтева, а судећи по саопштењима они ће се пре свега односити на повећање отпремнина за оне којима ће престати радни однос. Ипак, синдикати су на одржаном састанку морали да се одрекну организовања протеста у следећих десет дана, што свакако неће ојачати њихову преговарачку позицију.

Стручњак за радно право, Марио Рељановић, са којим смо разговарали, верује да би управо протести били адекватан вид борбе радника у овој ситуацији.

"Штрајк у класичном смислу није опција јер је штрајк обустава рада - а обуставу је већ организовао сам послодавац. Било какав физички обрачун или уништавање имовине свакако не долази у обзир и не мислим да ће се ићи толико далеко, тако да је основно да се притисак усмери на протесте", каже Рељановић.

Он подсећа и да синдикати у Крагујевцу имају своје централе у Београду, као и дугу историју вербалне борбе за права радника, и додаје:

"Сада је време да покажу како то изгледа у пракси, на улицама Крагујевца и Београда. Ако се осети енергија и добије подршка свих синдиката и политичких актера опозиције, такви протести ће имати шансе за успех", сматра Рељановић.

Сужен маневарски простор

Преговарачки простор за синдикате и раднике је јако смањен од када смо званично сазнали да Фијат чак три четвртине запослених сматра за вишак, верује Рељановић. Поставља се питање шта је могуће радити у таквој ситуацији?

"Окретање синдиката ка држави је логичан потез, будући да је држава власник једне трећине компаније, као и да су давања државе Фијату до сада била толика да би додатно улагање у збрињавање радника било само кап у мору досадашњег расипања новца на послодавца."

Према Рељановићу, у ситуацији када послодавац фактички обуставља рад на дужи временски период, не постоји много аргумената које радници могу употребити да би га натерали на било шта.

"Отуда и осионост у ставу да се неће понудити радницима више од законског минимума права приликом отпуштања. Поставља се међутим питање како је могуће да колективним уговором није испреговаран на време другачији и значајно повољнији положај вишка радника?", пита се Рељановић.

Ипак, он мисли да синдикати чине грешку ако се потпуно одрекну дијалога са послодавцем, "јер је очигледно да се Фијат не повлачи заувек већ преусмерава фокус на наредне две фазе: прелазни период у којем му практично неће требати радници и период производње електричног аутомобила који ће уследити".

ФИАТ, Крагујевац; Фото: Bjoertvedt / Wikimedia Commons

Рељановић сматра да се могло очекивати да ће се овако нешто десити пре или касније пошто су негативни трендови у обиму посла у Фијату евидентни годинама уназад. То све, према Рељановићу, отвара и питања за синдикате који су потписали колективни уговор.

"Дакле, од послодавца се не може много очекивати, а законски он није дужан да понуди ништа више од минимума права гарантованих Законом о раду. Од државе, која је у овом случају и послодавац колико год то Вучић и Брнабић избегавали да отворено кажу, би, дакле, требало тражити или да притисне италијанског партнера или да сама трпи притисак погрешних избора које је начинила када је Фијату дала одрешене руке да отпусти колико год радника жели", каже Рељановић за Машину.

Када говоримо о односу државе и компаније из перспективе субвенција које се из државног и локалног буџета годинама сливају у Фијат, Рељановић износи јасну рачуницу:

"Када би просечна бруто плата радника у Фијату износила 1000 евра месечно, 1500 радника би државу коштало 36 милиона евра, да сваког месеца редовно примају плату током 24 месеца. А ми смо дали 50 милиона евра Фијату да у истом периоду увезе (сопствену!) технологију и монтира је, односно припреми за производњу, а да при томе не задржи практично ниједног активног радника у фабрици."

Како извршити притисак на послодавца који се повлачи?

"Пре свега масовним протестима који би се организовали како у Крагујевцу тако и у Београду", закључује Рељановић.

М.М.

Извор