Како држава приступа проблему недостатка адекватног становања, а како би требало да му приступи, разговарало се на трибини "Војска, млади брачни парови, самохране мајке, избеглице - ко 'заслужује' стамбену подршку?" коју је у четвртак организовало Министарство простора.

Машина

25.03.2022.

Фото: Машина

Огромна већина становништва није у могућности да на адекватан начин реши своје стамбено питање. Како су организатори разговора истакли, цитирајући податке ресорног министарства, само 10% грађана Србије може самостално да обезбеде себи дом на тржишту, односно кроз куповину или најам, док држава има на располагању тек нешто мање од 1% стамбеног фонда за ове потребе.

Упркос размерама проблема, он није чак ни довољно истражен, а мере које надлежне институције спроводе су парцијалне, уског фокуса и недоследне, основни су закључци јавног разговора који је 24. марта организован у оквиру програма "Ка другачијем граду".

У простору Миљенко Дерета у Београду о овој теми су мишљења изнели Злата Вуксановић Мацура, урбанисткиња, виша научна сарадница на географском институту Јован Цвијић и ауторка студија о условима становања маргинализованих група, Данило Ћурчић, правник и програмски координатор Иницијативе за економска и социјална права - А11 и Јована Божичковић, координаторка за комуникације и јавно заговарање у Београдској отвореној школи (БОШ) и чланица управног одбора Кровне организације младих Србије, а разговор су водили Марко Аксентијевић и Јована Тимотијевић из Министарства простора.

Проблем је велики, решења недостатна

Повод за разговор је раскорак између приоритета у утврђивању циљних група корисника малобројних програма стамбене подршке које (на нетранспарентан начин) дефинише држава и оних које дефинишу основни закони, стручњаци и грађанство. Истраживање које је недавно спровело Министарство простора, а које је у уводу разговора представио Аксентијевић, потврђује постојање таквог раскорака.

Наиме, док су највеће стамбене субвенције финансиране од стране државе у протеклих неколико година биле намењене припадницима снага безбедности, већина испитаника не сматра да треба да буде тако, и снагама оружане безбедности предпочитава младе брачне парове и сиромашне. Упитани да предложе још неке категорије, испитаници предлажу самохране родитеље, породице са више деце, и друге економски угрожене категорије. Виђење грађана је ближе ономе што предвиђа важећи Закон о становању и одржавању зграда из 2016. године и претходни Закон о социјалном становању (из 2009.), док је стамбена подршка припадницима војске и полиције регулисана посебно, или актима унутар Министарства одбране, или специјалним законом. Са друге стране, више конфликтних ситуација до којих је долазило у протеклим годинама су показале да грађани имају неоправдане и дискриминаторне ставове према неким од објективно најугроженијих група па су тако против досељавања Рома неретко одржавани протести.

"Када се бира коме се дају субвенције то се ради погрешно и без системског решења. Са друге стране, када имате питање закупа, онда се оно решава на начин који је потпуно накарадан", прокоментарисао је Данило Ћурчић, осврћући се на то да су закуп и комунални трошкови у социјалним становима неприлагођено високи, због чега њихови корисници "у року од годину дана постају будуће жртве присилних исељења".

Истраживање Министарства простора о перцепцији сопствених услова становања показује да 64% испитаника у Београду сматра да су трошкови становања превелики за приходе њиховог домаћинства, док се само 12% не слаже са таквом тврдњом. Око петине учесника истраживања не мисли да су цене станова у Београду превелике за већину становника, а 68% оцењује да јесу. Готово свака пета Београђанка и Београђанин имају потребу да промене своју стамбену ситуацију, али их у томе углавном спречавају управо финансије и високе цене некретнина.

"Немамо добре податке и не знамо какво је стварно стање"

Данило Ћурчић је оценио да је представљено истраживање можда и више него што су институције у том пољу урадиле у протеклих десет година, скренувши пажњу на недостатак података и континуалних анализа стамбених проблема и потреба у Србији.

"Не постоје капацитета нити воља да се превазиђе недостатак истраживања и континуираног праћења стања потреба грађана, недостатака и стања стамбеног фонда", сагласила се Злата Вуксановић Мацура. За разлику од наше стамбене стратегије (која је актуелно у форми нацрта), преглед постојећег стања је први корак у стратегијама других држава. У домаћем контексту се, нажалост, одговорност за праћење стања и предлагање мера, којима се држава не посвећује адекватно, пречесто намеће невладиним организацијама.

"Лоптица се пребацује цивилном друштву и од њега се очекује да ради оно што је посао доносилаца одлука", прокоментарисала је Јована Божичковић.

Она је навела да су надлежни од Кровне организације младих Србије (КОМС) тражили да одреди категорије младих којима је стамбена подршка потребнија него другима. Насупрот томе, став ове организације је да су млади већински угрожени, и да их не треба делити на категорије. Овај став поткрепљен је подацима да је мање од 10% младих стамбено осамостаљено, 65% младих живи са родитељима, а остатак или изнајмљује станове или живи у ученичким домовима, који су, уз то, поткапацитирани у односу на реалне потребе. Око 60% младих нема никакве приходе, па се из родитељског дома у просеку одсељавају у тридесетдругој години, када више и не спадају у статистичку категорију младих, и шест година касније од европског просека. Поставља се и питање квалитета становања, па и личног достојанства, старосне групе од 19-30 година, која сачињава читаву шестину становништва Србије, у околностима у којима је свако друго домаћинство пренасељено, навела је Божичковић. Не чуди што свака друга млада особа у Србији машта да се одсели из земље, али би управо због тога требало предузети конкретније мере које би обухватиле већину младих.

Постојеће нису адекватне, сматра Божичковић, илуструјући то изјавама званичника из 2017. по којима је држава планирала изградњу 50.000 станова за младе брачне парове. Остварење таквих најава чини се немогућим у условима у којима национална стамбена стратегија предвиђа изградњу 30.000 станова у периоду од десет година. Уз то, како оцењује Божичковић, и када би се остварила, на делу не би била стамбена него примарно мера из области популационе политике.

Неусаглашене мере доводе групе угрожених у сукоб

Реферишући такође на нацрт националне стамбене стратегије, Злата Вуксановић Мацура је навела да у њему стоји да Србија има 190.000 домаћинстава који живе у становима без купатила и четрдесетак хиљада домаћинстава за која се зна да немају ни тоалет, ни воду. У најугроженије спадају и становници преко 700 ромских насеља, од којих многа немају приступ никаквој инфраструктури, допунио је мрачну статистику Данило Ћурчић.

У ситуацији где је свега 1% стамбеног фонда јавно, а стратегије ограниченог домета, тешко је очекивати адекватне промене. Учесници трибине су, ипак, као посебан проблем препознали то што држава приоритете не дефинише на транспарентан начин.

Стамбена помоћ припадницима војске и полиције је дефинисана посебним законом, нагласио је Ћурчић, а у изградњу станова из овог програма уложено је, по подацима А 11, око 60 милиона евра, или 6 пута више него за друге групе у истом периоду. Поред тога што су надлежни на овај начин различите групе потенцијалних корисника државне помоћи довеле у супротстављен положај, поставља се и питање да ли држава неке категорије грађана оваквим програмима корумпира, како је проблематизовао Ћурчић.

Могућа решења?

"Становање није само кров над главом, нису само зидови, већ је врло важно и битно обезбедити и економску стабилност појединца или домаћинства, као и друге видове подршке, у зависности од степена, нивоа и врсте угрожености", истакла је Вуксановић Мацура. По њеном мишљењу, адекватно бављење становањем би морало да поред дела локалне самоуправе који се бави становањем укључи и центре за социјални рад, школе, здравствене установа и друге државне институције.

Док се од цивилног друштва очекује да преузме део обавеза институција, држава није увек расположена да са невладиним организацијама сарађује на изради решења.

"Ми смо предлагали неке мере за које смо увек добијали повратну информацију да не постоје институције које би уопште могле да их спроведу, иако су наше компаративне анализе увек као пример узимале неку државу сличну нама, попут Хрватске", изјавила је и чланица управног одбора Кровне организације младих Србије.

По резултатима истраживања које је спровело Министарство простора, велика већина Београђана, скоро 90%, сматра да би град или држава требало да издвајају више средстава за подршку грађанима којима је цена становања превисока. Када је реч о непрофитним становима, за 57% преферирана опција је откуп, а 30% мисли да је најбољи избор најам. Већина испитаника, 87%, би подржала субвенционисање намењено побољшању квалитета стамбеног простора социјално угрожених и јавно финансирање изградње непрофитних станова (87%), а експропријацију недовршених објеката 5 година након истека грађевинске дозволе 56%.

И.К.