Пошто купио, по то и продао. Прочитао је некад Драган Буквић да никад нигде није на тако малом простору пало више разорних пројектила него пролећа 1999. на његове Поникве, кад је НАТО немилице засипао комплекс истоименог војног аеродрома. Не само писту, хангаре, складишта, него и имања и објекте мештана у селу код Ужица.

Пише: Владимир Лојаница

24.03.2022. 07:14

ФОТО: ЕПА/СРДЈАН СУКИ, ЕПА/ САША СТАНКОВИЋ / RINGIER

1999

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Аеродром Поникве

А није морао ни да чита да би знао. Сведок је био исте страхоте, 78 дана пакла.

Данас, 23 године од како су западне силе послале "Милосрдног анђела" да убија и руши по Савезној Републици Југославији, Буквићу нису јасне две ствари - има ли душе у онима што су толику ратну машинерију, све за забрањеним оружјем, упрегли против једне мале државе, и како су на Пониквама, под скоро свакодневном кишом бомби, све главе остале на броју.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Једна од неексплодираних бомби које су 1999. пале на Поникве

Поникве су једно ужичко село из ког је народ бежао у град. У остала се бежало из града. Нема у њему човека који је заборавио кад је небом фијукало, а земља се тресла. Сећања сваком освеже како осване који 24. март.

- Седео сам са друштвом у кафићу у оближњим Стапарима кад је улетео официр, пилот са аеродрома, и оштро повикао: "Почело је бомбардовање, гасите светло". Разбио је сијалицу, а ми смо се разбежали кућама. Негде на пола пута срео сам комшије, потрпали су у кола само најосновније и кренули према Ужицу. Недуго пошто сам стигао, нешто иза 20 сати, одјекнуло је. Прва бомба је погодила складиште мазива и горива, на 700-800 метара од мог дворишта - прича нам од првом дану НАТО аресије Драган Буквић.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Грувало је и дању и ноћу: Драган Буквић са Поникава

Наредни су били много тежи. Пуцало је свуда около. У почетку само ноћу. Знало је се - народ је стоку намиривао раније, а онда купио прње и бежао куд који. Једни у Ужице, други код фамилије и познаника у околна села, трећи у шуму и потоке. Само што даље од писте и војних објеката. Мада, ни цивилни нису били гарант да неће по њима пући.

- Касније више није било правила. Грувало је и ноћу и дању. Једном сам са седмогодишњим унуком, док смо сејали кромпир, залегао у бразду. Сирене за узбуну овде нису постојале. Ваздушну опасност најављивало је небо, кад се њиме проломи сабласни хук авиона на који се надовеже фијукање ракете - не заборавља Буквић.

А ко би и заборавио.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Мета нису били само војни објекти: На комплекс војног аеродрома и око њега 1999. пало је око 700 пројектила

Мете на аеродрому и око њега, уверен је, бомбардерима су прецизно нацртали војници УНПРОФОР-а из Француске и Кеније који су уочи рата били на Пониквама и наводно нагледали спровођење споразума по коме је ваздушна лука код Ужица била забрањена за слетање и узлетање војних ваздухоплова. Мапирали су чак и овчарник са војне економије на који је пала бомба, али пошто је одавде, по имањима сељака, исељено око 500 оваца.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Аеодром Поникве био је 1999. најчешћа мета НАТО агресора

- Ни сад кад премотам филм не могу да објасним шта је било језивије. Да ли кад су се куће тресле од бомби које су падале по башчама и њивама, или кад је народ кукао и бежао главом без обзира. Или кад је пуцало по писти, кад су праштала складишта, кад су експлодирали наши наоружани авиони који су остали затрпани у капонирима, кад су се гелери разлетали шумом и у ударали о двреће - слеже Буквић раменима.

Два-три километра од његове куће према Кадињачи је домаћинство Перишића. Ова породица је, од како је прва бомба пала на Поникве, ноћевала у шупи, у објекту на десетак метара од куће у коме се налазила и штала. Последњи пут 12. маја. Пуком срећом не и наредну ноћ. Зато су, несвесно, спасили животе.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Љубица Перишић: Срећом те 13. маја њена породица није ноћила у шупи

- На наговор снаје која је тада била у другом стању, она, наш син, њихова ћерка чији смо први рођендан прославили нешто раније, супруг и ја, спавали смо у шупи. Снаја је сматрала да је у њој најсигурније јер је скровитија од осталих објеката, упорно је инсистирала да у ној дочекујемо јутра - препричава Љубица Перишић.

Сузе јој најављују причу за чији епилог човек може само да захвали Свевишњем.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

"Сами Бог нас је ту ноћ погледао": Љубица Перишић са Поникава

Како јој је снаја тај дан отишла код фамилије, остали укућани су одлучили да 13.маја, после скоро 50 дана, преспавају у кући. Зачули су, ко зна који пут, како ракета пара небо, не знајући да је ова ишла право према њима.

- Нисам чула да је пукло, само сам осетила да се кућа тресе и креве помера. Изашли смо на стпенице и под ногама осетили нешто глатко, глибаво, као живо блато. Нисмо знали од чега је. Мој муж Витор је сишао у двориште и закукао: "Нема више ни шупе, ни штале, ни стоке". Нисмо ни схватили шта се десило, а опет је заучало. Једна ракета је пала на пут, друга на сеоску пошту - плаче и прича старица са Поникава.

Крсти се и хвали милог Бога што је снаја баш тај дан отишла да обиђе своје и преноћи код њих. Да није...

Никада неће сазнати да ли је агресор гађао њену шупу, или је ракета промашила циљ и случајно пала. Тек, на шупи је нешто раније, док се славио унукин рођендан, била церада која је непријатеља можда навела на закључак да се под њом крије војска.

- Трактор и аутомобил су били уништени. Од шесторо говеда из рушевина извукли смо петоро живих. Једва смо саватали преплашене бикове кад су се растрчали ливадом - каже Љубица.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Деминери су после рата имали много посла да са Поникава уклоне заостале гранате

Куд год Пониквама око аеродрома - свуда нова прича. Најречитије се изговара у ово доба године кад датуми поткрепе сећања. Из уста Вида Ћосића, пензионисаног железничара, почиње са: "Имао сам луду срећу". Шта је друго до срећа него кад пројектил тежак 250 килограма и дуг два и по метра падне човеку тик уз кућу и - не експлодира.

Рана зора, 12. мај. Вид је претходну ноћ са рођаком провео код тетке. Речено му је да не спава кући јер ће можда бити гранатирана, пошто се око ње тих дана налазила војска, а са околних брда дејстовала су два "бофорса", противавионска топа троцевца.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Његова прича о ратној 1999. увек почиње са "Имао сам луду срећу": Виду Ћостићу бомба је пала поред куће

- Дођох пред кућу кад на њој разбијен прозор. Близу улазних врата приметих рупу у земљи. Ноге ми се одсекоше. Испостависе се да је био "томахавк" којим неким чудом није експлодирао. По савету једног официра, који ми је рекао да је детонацију могуће очекивати у наредна 24 сата, до следећег јутра нисам ни прилазио кући - памти Ћосић.

Са НАТО гранатом на три корака од врата живео је до 2003. када је пројектил разоружан и однет.

- Зарио се 12 метара под земљу, и дубље би да није ударио у стену коју је смрвио по површини. Да је пукао, рекли су ми деминери, од куће не би остало ништа, а около би се створио кратер огромног пречника - каже шта су му рекли.

Само добро треба заћи засеоцима Поникава и потрефити кућу у којој још има људи. И свако је, на тему пролећа ратне 1999, вољан да ти се понуди за саговорника, да прича шта је преживео.

Још срца стенгутог од јутрањих вести из Украјине, Драгослав Јањић се потанко сећао свега. Било, каже, ником се не поновило.

ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / RINGIER

Живот са страхом у костима се не заборавља: Драгослав Јањић

- И сад ми ушима одзвања брујање авиона и хук ракете. Чим се утиша знали смо - сад ће негде да проломи. Кад захучи у ноћ и кад земља почне да подрхтава, кад се река људи да у бег што даље од кућа, кад крене кукњава жена које нису ни стигле да ставе мараме и вештачке зубе... Живот са страхом у костима се не заборавља. На гробљу смо били, давали смо четресницу мом оцу, када је небом запиштало. Сви до једног разбежали смо се од гроба и кроз шуму се сјурили у поток. Тако је било и 28. маја када смо сејали кромпир. Није било дана да нису гађали Поникве - преноси Јањић.

Запамтио је и кад се, други - трећи дан агресије, у крш близу аеродрома срушио Миг 29 Војске Југославије који је у сусрет непријатељу полетео из Подгорице. Пилот је преживео, на време се катапултирао.

На 150 метара од Јањићеве куће је велики кратер. Начинила га је ракета. Једна од око 700 које су, како записаше ратни хроничари, пале на Поникве.

Извор