АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
27.12.2016.
ПРАВО НА ИЗБОР И ДОСТОЈАНСТВЕН ЖИВОТ ЖЕНА
МАРИЈА РАДОМАН * 27.12.2016.
фото: Немања Јовановић / Камерадес
Институционално третирање жена на порођају у Србији које се дословно граничи са злостављањем, доводи до све веће животне угрожености жена. Овако аларманта ситуација у јавном здравству, уз све чешће званичне гласове против права на абортус, део су ширег патријархалног и дехуманизованог механизма структурне опресије жена.
Пре недељу дана је објављена трагична вест из породилишта у Крушевцу -- дете је умрло у стомаку мајке, јер су лекари, дежурне сестре и особље игнорисали исказе пацијенткиње да има повишену темпереатуру, болове који су постајали све јачи и остале симптоме који су указивали да нешто није у реду. Такође, игнорисан је термин за заказани порађај царским резом, као и више молби жене да јој помогну. Уместо тога, она је шиканирана, извикана, ућуткана, иако је по наводима жене, било јасно да њени симптоми нису уобичајени и нормални за један порођај.
Да ли је претерано рећи да ова прича само показује општи однос према женама у породилиштима Србије, где је она сведена на пуки медицински објекат -- тело које носи будући живот, али без сопствених емоција и потреба. И како објаснити бахатост једног система -- као патријархални синдром у комбинацији са урушаваним јавним здравством, као симптом дубоке мизогиније овог друштва, или као грешку, појединачни случај чиме се брани доктор против кога је жена покренула кривичну пријаву. Ако се погледају досадашње анализе и истраживања на тему положаја жена и здравља, јасно је да није у питању тек грешка и да оцене нису претеране -- већ да је статус жене у породилиштима Србије често сведен малтене на злостављање.1
На овај аспект приче о репродуктивним правима се надовезује и тестирање јавног мњења од пре пар дана које је влада Србије извршила преко медија наводном најавом плана да формира Савет за борбу против абортуса. Такав Савет осим што би доводио у питање Уставом загарантовано право о слободи одлучивања о рађању, има ставку по којој ће свештеници, заједно са психолозима, и другим "стручњацима" радити на смањену абортуса, кроз разговоре са женама.
Стање у породилиштима
Када се ради о стању у породилиштима, о томе је писано на порталу организације Центра за маме, који су спровели истраживање и кампању "Слобода рађању". Њихово истраживање из 2015, на узорку од 2583 жена показује да је ситуација у породилиштима у Србији таква да је "свака десета испитаница рекла да због лошег искуства у породилишту и третмана који је тамо имала, никада више неће ни помислити да има дете".
Неки подаци дају јаснију слику -- рецимо у порођајној соби-боксу атмосфера је била пријатна за 37% испитаница; приватност у порођајној соби није била обезбеђена за чак 52% испитаница, при чему за 37% у потпуности, а за 15% делимично, док је приватност имало 37% испитаница; 82 % испитаница је желело епидуралну анестезију, али она није била доступна; 75% жена су изјавиле да им се здравствени радници и раднице које су сретале током порођаја нису представили именом, презименом и/или струком; 54% испитаница није имала осећај да се неко стручно и квалитетно брине о њима за време боравка у породилишту; 73% испитаница изјављује да није била упозната пре сваког поступка са његовим током од стране медицинског особља; током порођаја је само 12% жена имало могућност слободног кретања, док је чак 85% морало све време да лежи, са прикљученим ЦТГ апаратом (60%), и то без могућности да заузме положај који јој одговара (80%); скоро две трећине испитаница (63%) је током порођаја било жедно, а петина (20%) гладно. Истраживање закључује да је у Србији порођај просто "процес сличан мануфактури где је битан само финални производ". Наравно да постоје и позитивни примери,2 али ови проценти ипак говоре да се жене порађају у јако лошим условима и уз нехуман третман.
У домаћој
литератури, појавиле су се и занимљиве студије о женама у порођајној
сали. Ауторка Биљана Станковиц на основу дубинских интервју рађених са
женама у породилиштима Србије пише о томе да порођај жене изгледа тако
као да она и није субјект порађања, долази до деиндивидуализације особе
-- изглед сале и простора, опрема и положај у коме се порађа прилагођен
је лекарима јер су они институционално препознати као главни актери
читавог процеса, а не жена. Затим, женама се често ускраћују објашњења,
она не успева да изгради оквир за разумевање онога што се дешава и често
јој је цео низ догађаја током порођаја потпуно нетранспарентан и отуђен
од ње, док се лекари понашају као дистанцирани медицински субјекти
незаинтересовани и недодирљиви за потребе пацијенткиња. Занимљиво је да
се емотивна и психолошка стања жене на порођају и не посматрају као
превише битна ствар, јер је сама жена ирелевантна.
Било је занимљиво уочити једну правилност у нападима на постојећа репродуктивна права у причама из различитих република -- свуда је оспоравање абортуса повезано са ширим контекстом скретања удесно у званичним политикама, од деведесетих наовамо. Наиме, без обзира на такозвану либерализацију друштва након двехиљадитих, без обзира на неке реалне напретке у развијању правне регулативе за заштиту права жена, репродуктивна права жена су и даље једно од најрањивијих места и стална мета тзв. умерено десних и тзв. пролибералних влада и више десних опозиција. Овим изгледа идемо у корак са Европом, посматрајући угрожавање и директан покушај укидања права на абортус у Пољској, Шпанијиили Хрватској.
Право на абортус
Поменута најава формирања Савета за борбу против абортуса уствари постоји још од септембра, када је Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља, наводила познате фразе о томе како Србија сваке године изгуби један мањи град, што ваљда указује да прокреацију треба ставити у службу нације или државе и најавила неко радикалније решавање тог "катастрофалног" демографског питања. Тако и накнадно демантовање вести о "Савету" треба узети са резевом, пошто чак и идеја стварања "саветовалишта" и покретање едукације која долази од такве инстанце може водити ка даљем урушавању права и појачаном притиску на жене. Али тај план свакако неће укључивати економски фактор као приоритетан -- јер позната је себичност високообразовних жена које не желе да рађају и чак не размишљају о томе, не због економске угрожености већ због сопственог комфора. Дакле, терен се већ припрема, а из Центра за маме су реаговали на низ скандалозних изјава министарке подсећајућ да мајчинство мора бити избор!
Да ли све ово значи да ће сада свештена лица "информисати" жене о абортусу као убиству и себичној потреби жена да брину о свом телу? Далеко од тога да је религијски дискурс најприсутнији у ставовима жена када се одлучују на рађање, али то не значи да владајућа елита у свом општем неолибералном десничарском заносу рехабилитација, приватизација и социјалних резова, неће искористити цркву да прогура своју идеологију очувања нације кроз тело жена, промовисану још од деведесетих.
Јасно је да ово не сме проћи, јер би то значило увођење приче у измене закона о абортусу на начин на како је то почело у Македонији, кроз тзв. "тиху забрану абортуса", закон који је прошао по хитном поступку и без јавне расправе. Докле је ишла бахатост државе видело се већ по изменама закона кроз увођење праксе да се абортус мора затражити писменим путем, затим пракса обавезног саветовања слично овим разговорима које предлаже Ђукић Дејановић као и период чекања од три дана и одуговлачења између подношења молбе и коначне одлуке. Док је македонска влада закон окарактерисала чак као "либералан", у пракси је дошло до погоршања здравља жена које у хитним здравственим ситуацијама данима чекају да се састане специјална комисија која се састаје једном недељно, а многим женама посебно сиромашнијим просто је онемогућена доступност абортуса.
Власт се може прекинути
Дакле, док се с једне стране води битка за право на абортус, с друге стране, све алармантније постаје питање угроженог физичког и психичког здравља жене током порођаја. Читав је низ дискриминација које жена истрпи због своје одлуке да рађа или не рађа, од тога да је стигматизована и подложна разним емотивним уценама, друштвеном притиску да роди, до тога да је њено право да одлучује о свом телу, о томе када жели да роди, о начину порођаја и доступности адекватне медицинске неге скоро па немогуће у систему који као да није ни направљен да служи човековим потребама.
Дакле, стање у породилиштима је само део те шире слике -- кризе репродуктивних права, извесне стагнације у борби за женска права и економске кризе под којом се ломе последња упоришта јавног здравства и идеје о квалитетној услузи и заштити. Материјална несгурност жене, неједнак статус у односу на мушкарце, додатни је извор њене целокупне егзистенцијалне и психолошке несигурности. Још једном је најављено решење ниског природног прираштаја стављено на терет жена али не и мушкараца (што повлачи осећај беса, немоћи или превелике одговорности и кривице код многих жена) и још једном је изманипулисана јавност да ће држава наводно радити на реалном побољшању економског положаја родитеља са децом. Оно што нам је неопходно, јесу јавни говори жена о њиховим искуствима са телом, дестигматизација сексуалности жена и савези различитих покрета у борби за материјалне ресурсе.
Држави Србији можемо поручити у стилу Пољакиња -- "Влада није као трудноћа -- може се прекинути".
-------------------------
1. Проблем са третманом жена на порођају је што је то законски нерегулисана област, "а главни разлог је што јавност негативне видове третмана који пролазе труднице на порођају још увек не сагледава из перспективе насиља над женама" 2. Један од таквих случајева јесте панчевачко породилиште које представља пример другачије праксе код нас и то у јавном здравству, где постоји донекле другачији приступ рађању, док су искуства жена позитивна, углавном захваљујући пракси и ставу појединаца (неки од њих су касније прешли у приватну праксу чиме се изгубило доста од постигнутих промена). Али случај овог породилишта нам говори да је могуће променити начин порађања на нивоу јавне институције.
|