26.01.2010. год.

Саопштење за медије:

„НЕЋЕМО ПРАЗНА ОБЕЋАЊА – ХОЋЕМО СОЦИЈАЛНУ ПРАВДУ“

Ово је најчешћа реченица која се могла чути са више страна, од синдикалних вођа и радника који учествују ових дана у штрајковима широм Србије. Исти захтев се, у разним облицима, могао чути током свих година транзиције од 2000-те до данас. Ипак власт је по правилу остајала глува, све до оног тренутка када би постала свесна да игнорисање радничког захтева може да угрози њене позиције. Глас радника се не уважава ни онда када су сви аргументи на страни радника, када постоје неоспорни докази радничког доприноса успешним пословним и производним резултатима, када су власници и менаџери одговорни за лоше пословне резултате и пропадања предузећа, за разне привредне преступе, кршења закона, колективних уговора, потписаних споразума и разне друге злоупотребе и махинације. Уместо социјалног дијалога, који једино води ка решавању проблема, крене се са нападима на синдикате и њихове лидере, негативном медијском кампањом, претњама и уценама. И тако од једне власти до друге...

Ако је неко свих ових година био свестан тешке ситуације у којој се налази привреда, економија и држава, онда смо то били ми-радници, јер су најтеже промене увек ишле преко наших леђа. Свих ових година смо се солидарисали и одрицали (неко мање, неко више) због заједничке „боље будућности“ за све нас. Али, очигледно је да она никада неће бити подједнако „добра“ за све. Ми у тој илузији не живимо, него у суровој реалности борбе за основна радничка права у Србији. Ова борба подразумева стварање јаких радничких организација – синдиката, нестраначки обојених, солидарних у достизању вишег нивоа радничких права, са синдикалним лидерима који воде синдикалну политику у интересу свога чланства.

Конфедерација слободних синдиката зато не пристаје да синдикате развлаче и прозивају по медијима као „несвесну и неодговорну масу“ која тражи „преко хлеба погачу“ или служи за нечије политичке и неке друге интересе. Ми тражимо оно што нам по свим законима и међународним нормама припада, да нас уважавају и поштују онако како то заслужујемо, да власници капитала разговарају са нашим радничким представницима и да нас плате за наш рад онолико колико он стварно вреди. Све друго јесте манипулација радничким незадовољством у корист разних интересних група и лобија.

Да ли ће се нешто коначно променити у овом смеру, остаје нам да видимо у овој години. После свега што нам се до сада дешавало, она може бити преломна за односе света рада и света капитала, односно за будућност Србије као државе у којој има социјалне правде.

КОНФЕДЕРАЦИЈА СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА