АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
23.06.2022.
РАДНА ПРАВАСАНДРА КАСУНИЋ, СИНДИКАТ СКУПА: ПРЕКАРНИ РАД ЈЕ САВ РАД КОЈИ НИЈЕ РЕГУЛИСАН КАО РАД НА НЕОДРЕЂЕНО
Синдикално организовање је потребно и радницама и радницима у цивилном сектору. Да је то и могуће показује пример недавно основаног синдиката СКУПА у Хрватској.
Александра Лакић 23.06.2022.
Сандра Касунић, приватна архива
Прошле године у Хрватској је основан синдикат СКУПА - Синдикални колектив удружених прекарних радница и активиста - који окупља раднике и раднице из цивилног сектора и непрофитних организација. Ова иницијатива представља преседан с обзиром да овакав модел удруживања у цивилном сектору до сада није практикован, како у Хрватској тако и у земљама у региона. Тим поводом причали смо са Сандром Касунић, једном од оснивачица синдиката, која нам је испричала више о самом процесу оснивања синдиката, будућим плановима и специфичностима цивилног сектора у Хрватској.
Када је основан синдикат и ко су људи који стоје иза ове идеје, и да ли су они имали неке сличне иницијативе у прошлости?
СКУПА смо основале и основали почетком децембра 2021. године након две године разговора, разматрања, планирања. Иза СКУПА не стоје организације, то нам је доста битно, него појединци - раднице и радници из сектора, зато што нисмо желели да СКУПА буде још једна од платформи у којој се скупљају послодавци, него у којој се баш експлицитно окупљамо ми раднице и радници. Планирали смо доста дуго - почели смо да се састајемо пре пандемије када смо одлучили да ћемо престати причати колико би било добро да имамо синдикат и да ћемо уместо тога узети ствар у своје руке како би покренули нешто и видели докле ћемо догурати. Разговори о синдикатима у овом сектору нису ништа ново и ми нисмо измислиле топлу воду у том смислу. Према неким нашим сазнањима они постоје колико и сам сектор и дешавали су се у валовима - у раним двехиљадитим било је интензивнијих разговора, али из тога се није много догодило.
И ето успели смо, основале смо се са 40-ак чланица. Било нам је битно да постоји јасан почетак, да буде јасно да не стоји само пар појединаца иза тога, те да сам оснивачки конгрес рефлектује жељу и потребу за синдикатом.
Ко је започео цели процес је мање битно - на пример део екипе из главног одбора био је ту од почетка, али се и та екипа мењала, људи су долазили и одлазили. И то је нешто што је симптоматично за наш сектор, да просто у неком моменту имаш времена бавити се таквим стварима и онда те преплави посао и мораш гледати како да држиш главу изнад воде. У сваком случају, наша је жеља да синдикат буде нешто што је заједничко, што живи и расте и остаје борбено кроз бројно и активно чланство.
Зашто сте се одлучили за синдикалну форму организовања, тачније зашто сте се одлучили за формирање новог синдиката - да ли је постојала могућност да се прикључите неком постојећем синдикату, и да ли је тако нешто уопште било разматрано као опција?
Постоји низ платформи и иницијатива у којима се окупљају удружења која су послодавци и где ми као радници и раднице такође учествујемо. То су делом иницијативе које се баве условима у сектору, и ту заиста постоји тај фамозни схринкинг цивиц спаце који је на неки начин симбол за то што државе раде како би угњетавале цивилни сектор и онемогућиле му рад. Међутим, по нама није постојала платформа где се можемо наћи као раднице и радници без обзира на то из којег смо удружења, и бавити се темама услова рада и радничких права. Тако нешто није постојало јер цивилни сектор није адекватно регулисан и атипичан је. Примера ради, у приватном сектору јасно је ко је радник, а ко послодавка и да га је стога потребно синдикално организовати, а исто вреди и за јавни сектор. Са нама у трећем тј. цивилном сектору то досад није било тако, а СКУПА смо основали јер сматрамо да је и то сектор који се мора синдикално организирати.
На почетку смо разматрали шта нама треба и шта смо ми, дакле кренули смо са некаквом дефиницијом, јер удружења различито функционишу. У погледу управљања на пример, разлике су значајне - постоје удружења које функционишу по питању самоуправљања као и она где је сасвим јасно ко је шеф и ко није. Због тога је било битно да одредимо предмет синдиката: с ким преговарамо, можемо ли уопште преговарати и ко је послодавка, јер ми смо неретко и послодавке и раднице. Такође, постоји и та нека лева критика коју смо и ми препознале, и која намеће питање где је у сектору конфликт интереса рада и капитала? Оно што је занимљиво је да се то код нас експлицитно пита, а у јавном сектор не, иако ни то није сектор који генерише неки капитал. Ја бих рекла да је трећи, цивилни сектор, сличнији јавном него приватном, али и удружења ипак у неким ситуацијама функционишу по неким бизнис моделима. Оно што јесте јасно је да у нашем сектору постоји конфликт интереса, само није директан и самим тиме није одмах уочљив. Тако да смо ми и даље у процесу и посматрамо како ће ствари функционисати, зато што заправо и јесмо пионирке у томе што радимо.
Након што смо саме себи одговориле на нека питања почеле смо истраживати какво је стање на синдикалној сцени, јер нисмо хтели бити ти који ће додатно допринети фрагментацији синдикалног покрета. Али истовремено нам је било битно да не желимо прихватити можда чак и застарело синдикално деловање које напросто не реагује на савремена друштвена питања, а камоли на радничка питања. Због тога што се свет рада мења, нама је било битно да нађемо један синдикат који можда не разуме а пиори, али којижели разумети специфичности цивилног сектора и нас који радимо у њему, а просто нисмо наишле на такво интересовање. Није то сад нека критика, али напросто нисмо препознати као нешто што је вредно и за шта се има времена, а оно што ми нисмо хтели је да се учланимо у један синдикат чисто како би били једна чланица синдиката. Онда смо се охрабрили да кажемо да ћемо се основати и релативно рано смо имали контакт са Савезом самосталних синдиката Хрватске који нам је пружио подршку, и који нас је охрабривао да идемо у том правцу да оснујемо синдикат по нашој мери, што смо и успеле.
Било је ту наравно бојазни, између осталог како ће нас људи перципирати. Међутим, до сада није било реакција које би нас навеле да мислимо да смо нешто погрешно урадиле. Напротив, реакције упућују на то да је СКУПА био потребан, да нам је потребан. То се поготово види када причамо са радницама из земаља бивше Југославије, јер нама су свима заједнички услови у којима радимо без обзира да ли је то цивилно друштво из Босне и Херцеговине, Македоније, Србије или Словеније, јер сви смо напаћени пројектима, лошим радним условима и осећајем да нема излаза ако се не изборимо.
Ми и даље радимо на томе да креирамо систем који је одржив и партиципативан и да патиципативност не буде мртво слово на папиру. Гледамо како да са једне стране будемо функционални и да имамо организациону дисциплину која је потребна сваком синдикату, а да истовремено свим чланицама омогућимо да допринесу у изградњи и раду СКУПА и да то буде нешто заједничко. Трудимо се да изградимо нешто што ће сви осећати својим, али и да истовремено остане простора за људе који напросто желе бити пасивне чланице, јер и то је сасвим ок.
Чланице и чланови синдиката СКУПА; Фото: СКУПА
Да ли сте у процесу оснивања наишли на неке препреке? Рецимо у Србији радници који нису запослени, који нису у радном односу са уговором о раду, наилазе на различите препреке када је у питању колективно преговарање, и то је потенцијално проблем за неку сличну иницијативу јер велики број људи у сектору нема радне уговоре.
По том питању је хрватски Закон о раду је бољи тј. обухватнији. Ми смо одабрале име Синдикални колектив прекарних радница и активиста, јер прекарни облици рада јесу доминантни у нашем сектору, а велики број активисткиња и активиста волонтерски доприноси. Хтеле смо да наше име рефлектује сву ту комплексност и шароликост свих нас радница и радника. Тако да ми учлањујемо раднице и раднике које раде на одређено, на неодређено, на ауторским и уговорима о делу, волонтерке и волонтере, студенткиње и студенте, пензионере и пензионерке које су некад радиле у сектору.
Такође, поред пуноправног чланства за све који раде у сектору постоји и опција солидарног чланства за оне којима се допада СКУПА, а тренутно раде у неком другом сектору или су чланице неког другог синдиката. Хтели смо да СКУПА буде политички субјект, да напокон превазиђемо ту неку тачку тобожње политичке неутралности која произилази из тога што се политика поистовећује са политичким партијама. Синдикат јесте политички субјект кроз који се може политички деловати, и желеле смо да омогућимо да се активирају људи који то желе, али себе не виде у постојећим политичким партијама.
Тако да ту није било препрека, а чак је и наш статут који је писан у генеричком женском роду прихваћен од стране министарства рада, и цели процес оснивања је ишао релативно брзо. Оно што јесте дуго трајало је прикупљање потребне документације за регистрацију јер се синдикати просто не оснивају на свакодневном нивоу и нигде не постоји јасно упутство како се оснива синдикат и који све папири су потребни. Због свега тога, прикупљања тих папира, одужило се отварање банковног рачуна који нам је потребан за прикупљање чланарина. То су биле те неке препреке, али сем тога нам за сада добро иде.
Ко су заправо прекарене раднице и радници које окупљате с обзиром да кажеш да се прекарни рад не односи само на тип уговора? Какав је њихов радни и социо-економски положај и које специфичне проблеме и потребе имају?
Прекарни рад је сав рад који није регулисан као рад на неодређено. Прекарне раднице смо све ми које немамо тај идеално-типски уговор о раду. Чак и ван тог правног оквира који регулише начин рада ми радимо у прекарним условима и то је један од главних мотива зашто се требамо окупити. Удружења заправо због пројектног оквира и да хоће не могу поштовати Закон о раду и остале одредбе које се тичу заштите на раду и тако даље. Рецимо нема шансе да ће једно удружење које нема организацијску резерву моћи да испуни обавезе према радницама, а чак и када је имају то није довољно да се може исплатити отпремнина.
Боловање је такође врућа тема јер пројекти напросто морају да се одраде јер нема довољно људи, и онда често радимо и када смо на боловању, ако уопште идемо на боловање. Код нас у Хрватској се рецимо усталила пракса да се износ за боловање исплаћује у минималном законски прописаном износу од 70%, иако законске одредбе кажу да може да се исплати и 100% и да је то до одлуке послодаваца, што многа удружења не раде. Тако је јер постоји непознавање Закона о раду, где се сви заправо више перципирају као активисткиње и активисти, а не као послодавци.
Прековремени рад је још један проблем јер према уговорима начелно треба да се ради четрдесет сати, а ми често радимо преко шездесет и седамдесет, и празницима и на годишњим одморима јер се посао мора одрадити. То су све прекарни радни услови који у исто време и креирају и одражавају ту некакву атмосферу ванредног стања у коме просто морамо тако да функционишемо.
Истовремено постоје удружења која се баве битним друштвеним темама којима се државе не баве и које ускачу на место државе. И то је тај моменат аутсорсинга нарочито видљив у пољу социјалних услуга, који држави штеди масу пара. Јер ако би сама пружала те јавне социјалне услуге морала би дупло плаћати за то с обзиром да би запошљавала јавне службенике и службенице који углавном имају колективни уговор, за разлику од запослених у цивилном сектору где је чак сци-фи замислити тако нешто као што је колективни уговор.
Дакле то је једно питање. Ту је и заштита повезана са тим. Примјерице сматрамо да не треба пројектно, дакле краткорочно, финансирати рад са старијим особама, рад који је неопходан и за који знамо да потреба неће нестати након две године пројектног финансирања. Онда је питање како можемо регулисати рад који добар део удружења пружа и да ли то можда иде кроз неке социјалне уговоре, реформу закона о социјалној заштити где се то онда заиста прописује, где уводимо неке квалитативне и квантитативне критеријуме који пружатељице и пружатељи морају испунити. И да ли то онда функционише кроз програмско, а не пројектно финансирање где перманентна несигурност генерише неквалитетан рад, што није намерно него си просто гурнут у ситуацију да мораш писати нове пројекте јер знаш да мораш затворити годину.
Кроз уређеније финансирање и јасне прописе ко шта ради, шта је чија одговорност се дефинитивно може доћи до тачке где се бар на неке проблеме може утицати, а онда полако долазимо и у сферу где можемо преговарати и причати о секторском колективном уговору.
У тренутној ситуацији највероватнија опција је да се потенцијално може причати о кућним колективним уговорима где се само одређене теме регулишу јер на пуно одредби које су типичне за колективне уговоре удружења као послодавци уопште не могу пристати јер нису у позицији да они нешто одређују с обзиром да нама држава много тога одређује.
Ту бих још истакла да смо препознали да постоје примарни послодавци и послодавке који су удружења, али и да постоји и ниво државе и европских фондова и других донатора који знатно утичу на услове и начин рада. Са њима дефинитивно треба преговарати и мислимо да се правила морају мењати у смислу да донатори морају бити свесни да удружења морају поштовати Закон о раду, и да правила финансирања морају обезбедити бар један удео у буџетима који је намењен за рецимо систематске прегледе, отпремнине, боловања, плаћени прековремени рад, регресе... ствари које су у другим секторима законски регулисане и омогућене.
Да ли то значи да су фондације, европске институције и држава заправо ентитети са којима улазите у дијалог и радите на нивоу заговарања?
Тако је.
Да ли можда имаш неки податак о томе колико је заправо људи који раде у цивилном сектору, и да ли можеш да ми кажеш колико су њихови интереси и потребе слични имајући у виду да раде у најразличитијим могућим пољима и на различитим позицијама?
Према службеним подацима Владиног Уреда за удруге који објављује годишње извештаје у којима се могу наћи и подаци о радницима у сектору, њих има око двадесет хиљада. С тим да је тај број знатно већи. Ми не знамо колико има предузетника, односно фриленсера и фриленсерки које раде у сектору на неким деловима пројеката. Знамо отприлике број волонтера и волонтерки уколико удружења пријављују те бројеве па из тога можемо закључити о којем броју се ради. Међутим, не знамо тачно шта чланице и чланови раде јер у неким организацијама чланство је пасивно док неки део активно сарађује и обавља невидљив рад. Али ајмо рећи да нас има минимално двадесет хиљада и да је то број који бисмо узели уколико би се требала утврдити репрезентативност.
Што се тиче потреба, нас има заиста различитих и зато ми унутар синдиката окупљамо истраживачку радну групу како бисмо кроз истраживање дошли до података о томе. До којих података и до којих бројки ћемо кроз то доћи је једно питање, али потрудићемо се да имамо репрезентативан узорак како бисмо могли да изведемо неке закључке из тих података. И то је битно јер ће то бити компас и утицаће на то у ком правцу желимо ићи даље.
У првом кораку ићи ћемо на генералнију слику, тако да нећемо улазити дубље у проблеме појединих подсектора, иако препознајемо разлике. Првенствено желимо створити разумевање о заједничким проблемима јер мислимо да смо у овој фази још увек премлади и премали да бисмо кренули у специфичне теме. Наша жеља је да се ширимо концентричним круговима, а наша визија се очитава у нашем имену јер желимо бити платформа кроз коју се сви заједно окупљамо и боримо. Имамо визију општег синдиката и желимо ићи ка томе да окупљамо све ширу групу радника и радница да би у једном тренутку постали општи синдикат. Не знам да ли ће то успети, али у том правцу радимо.
На вашем сајту наишла сам на информацију да се нећете пројектно финансирати, што ми је разумљиво имајући у виду проблеме са пројектним финансирањем о којим си говорила. Али с друге стране се питам колико је то реално и да ли је реално очекивати да ћете моћи да се финансирате само од чланарина?
Пројектно финансирање је велики "no go", али то не значи да у потпуности искључујемо давања која нису везане за неке услове. Дакле ми јесмо синдикат за цивилни сектор и препознали смо тај ниво донатора као ниво на коме се морамо изборити за наше захтеве, и то јесте потенцијални сукоб интереса. Ја имам синдикално искуство из Немачке где сам дуго била чланица другог највећег синдиката "ver.di", и мени је незамисливо да ми у тој количини примамо државне паре јер је упитно на који начин онда према вани можемо рећи да смо заиста аутономни. Свако ко је имао прилике да прочита уговоре у финансирању и грант уговоре које потписујемо да би добили паре, зна да то нема више много везе са независношћу, да у тим ситуацијама морамо да почнемо пазити шта ћемо говорити и да се морамо бавити правилима која се тичу транспарентности, а не суштинским питањима. У случају једнократне подршке од стране донатора као што су рецимо синдикалне конфедерације које омогућавају једнокатне подршке то је онда ок. Међутим идеја да ћемо ми имати СКУПА који може повлачити пројектне паре које удружења не могу повлачити јер нису социјални партнери нам је неприхватљива.
Дакле примарни начин финансирања је кроз чланарине и за то се треба много радити зато што чланови и чланице морају моћи осетити да је то за шта они уплаћују вредно.
У супротном, уколико ништа не радимо, уколико не оправдамо наше постојање као синдикат људи ће се повлачити и неће хтети да плате. И не само то, напросто сматрамо да не желимо солирати на синдикалној сцени и са свом подршком коју смо добили од Савеза самосталних синдиката Хрватске закључили смо да је неопходно да му се прикључимо, и кроз њега смо у могућности да ширимо социјалне услуге. Као чланица СССХ имамо приступ њиховој инфраструктури, служби правне помоћи коју можемо нудити, правно заступање и едукације, тако да један део тога не морамо ми покрити него нам је покривен кроз ту инфраструктуру. Истовремено кроз наше чланство у СССХ јачамо ту федерацију.
За сада то функционише на овај начин, а имамо и визију да ћемо изградити организациону резерву за неке мрачније дане, док је ширење синдикалног чланства за нас примарни циљ. Ми верујемо да ми то можемо успети, јер код пројектних пара постоји чињеница да кад имаш пројекат ти се њиме мораш и бавити, и аутоматски се не можеш бавити неким другим темама, и онда је питање да ли нама то помаже да се бавимо нашим синдикалним програмом. И то је замка, да пројекти омогућавају нешто, на пример да рефинансирамо нека радна места, али је упитно колико нам омогућавају да радимо на визији и мисији саме организације, или пак програмски.
Чланице и чланови синдиката СКУПА; Фото: СКУПА
Како бих волела да завршимо у позитивном тону, за крај бих те замолила да ми кажеш који су ваши највећи успеси до сада?
Уз мали дисклејмер да на синдикату радимо волонтерски и да због тога нисмо одмах кренули ударнички јер смо пуно ствари морали посложити, три ствари које нам највише греју срце је то да смо упркос томе што немамо организацијску стратегију која би била усмерена на ширење чланства, успели да удвостручимо чланство, а добили смо и бланко поверење што нам много значи јер нам да је повратну информацију да смо на добром путу.
Такође, интересовање које постоји је ужасно важно јер о синдикату се почело причати и ван Хрватске - недавно сам била у Београду и причала сам са људима за које нисам ни знала да је та информација стигла до њих. Та повратна информација, која не долази само из Хрватске него и из других земаља бивше Југославије је битна јер мислим да је јако важно да почнемо заједно причати о томе, јер то није само наш локални проблем већ наш заједнички проблем, и у том смислу смо скупа јаче. И трећа феноменална ствар је то што смо у априлу постале чланица Савеза самосталних синдиката Хрватске и онда смо успели као чланица централе прославити Први мај. То је било супер јер смо постали део шире синдикалне породице и скупа са другима били на улицама тај дан и узвикивали наше пароле које су препознате. То су наши први успеси где смо први пут као раднице цивилног друштва биле на улицама са другим радницима. И то је пут којим морамо ићи - да ми нисмо нешто екстра него смо сви заједно невезано за услове у којима радимо, јер радимо у истој незавидној ситуацији и да се само скупа можемо изборити за боље сутра.
|