АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
14.03.2022.
РАДНА ПРАВА - КРАЋЕ РАДНО ВРЕМЕ ЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА
Да ли је могуће у Србији скратити радно време и зашто је тако нешто пожељно? Преносимо коментар о овој теми који је за актуелни број Новог магазина писао коуредник Машине Марко Милетић.
Марко Милетић 14.03.2022.
Радници фабрике Гоша након протеста; Фото: Марко Милетић
У јуну ће бити сто година од како је, 1922. године, у Краљевини СХС донет је Закон о заштити радника којим је први пут на овим просторима уведено осмочасовно радно време. Тај закон се није односио на баш све раднике, али је свакако представљао велику победу за тадашњи раднички покрет а држава је стала у ред земаља које су за то време имале прогресивно решење о радном времену ограниченом на осам сати дневно.
Данас, сто година касније, Еуростатове статистике бележе да радници и раднице у Србији имају најдуже радно време у Европи. Истини за вољу, из последњих прорачуна су изостављене Турска и Црна Гора у којима су људи имали и већи број радних сати у претходним периодима, међутим то и није нека утеха онима који само на главном послу у нашој земљи проводе просечно 43,5 сати недељно, а знамо да су многи принуђени да поред тог посла раде још по нешто, онако "приватно". То је више од законски "стандардних" 40 сати недељно, а поражавајуће је што је то више и од онога што је постало стандард пре сто година.
Да ствар по раднике и раднице буде гора - не само да према статистикама раде просечно највише у Европи него су и мизерно плаћени. Просечна плата, којом се власт толико хвали, је крајем прошле године износила 74.629 динара. Међутим, медијална зарада, коју власт не помиње а до које добацује само половина радника - је 53.349 динара. Истовремено, просечна потрошачка корпа је износила 80.181 динара.
Дакле, већина људи у Србији ради јако пуно, има јако мало одмора и примања која нису довољна за иоле пристојан живот њих и њихових породица.
Питање које се поставља је зашто би људи у Србији радили тако пуно док су бедно плаћени? И наравно да ће увек бити оних који као здраворазумски кажу "па нико их не тера, ако им се не свиђа нека иду преко" - нажалост многи су већ и отишли, али очигледно има још много оних који не желе или не могу да оду, а борба за пуки опстанак их "тера" да раде - од нечега се мора живети.
Ипак, колико код ситуација била лоша по раднике и раднице, историја организованих радничких и синдикалних борби показује да су промене могуће уколико се организујемо и солидарно супротставимо и иступимо са захтевима који би читав контекст помериле мало на страну слабијег и већег дела популације.
Краће радно време као прогресивни захтев
Сто година од како је на нашим просторима уведено осмочасовно радно време добар је моменат да се поздравимо са овим старим "правилом" и да коначно искорачимо у ново доба са краћим радним временом. Краће радно време је цивилизацијска тековина и концепт са којим се екпериментише у све већем броју земаља. Технолошки развој, који не заостаје у том погледу ни у Србији, ствара могућности за једнако продуктиван рад и са краћим радним временом.
Морамо створити боље радне и материјалне услове како би људи у Србији били сигурнији, здравији и задовољнији. Скраћивање радног времена уз задржавање једнаког нивоа плата је један од корака које можемо учинити у том смеру.
Код нас су се до сада спорадично појављивале мање или више видљиве иницијативе да се забрани рад недељом у трговинама. И пре него што би се било која институција изјаснила о тим предлозима, заговорник свеопште и непрестане експлоатације, Александар Вучић би их грубо одбацивао а то би затим следиле и све остале надлежне инстанце.
Међутим, ни Вучић ни цео његов апарат нису имуни на попуштање спрам јасних и масовних захтева. И у том смислу, уместо да се само забрани рад недељом у трговинама, треба захтевати да се радна недеља скрати на четири дана. Без икаквих проблема се већ сада радна недеља може скратити на 35 сати седмично, а одмах затим можемо приступити и пробним пројектима за скраћивање радне недеље на 32 сата недељно уместо садашњих 40. Краће радно време доноси многе погодности како појединцима тако и целом друштву, а овде ћемо поменути само неке од тих позитивних промена.
Краће радно време оставља радницима више могућности за живот ван посла. Људи би имали више времена да се посвете својим породицама и пријатељима, више би одмарали, више времена за слободне активности од рекреације до културе или пак политичког рада. У крајњем случају остало би више времена за обављање свакодневних приватних обавеза од куповине до сређивања локалног игралишта. Скраћивање радног времена може допринети и смањењу неједнакости између мушкараца и жена у погледу обављања кућних послова и неге и бриге за децу и старе. Тренутно људи толико раде и толико су уморни да једва успевају и основне ствари ван посла да обаве.
И послодаваци могу имати користи - истраживања показују да су одморни радници и продуктивнији и задовољнији. Спроведени пилот пројекти скраћивања радног времена у различитим земљама у многим компанијама сведоче да продуктивност радника и остваривање профита нису опали и поред краће радне недеље, напротив у многим случајевима радници су били спремнији да се заложе за напредак фирме.
Корист од краћег радног времена има и друштво у целини. Изгарање на послу постаје све чешћи разлог за физичка и психичка обољења, а умор доводи до великог броја повреда на послу које често могу бити фаталне. Скраћивањем радног времена се смањују притисак на здравствени систем и трошкове лечења које покрива осигурање, тако би цео систем могао више да се посвети превентиви уместо сталном гашењу здравствених пожара. Као што смо већ рекли - скраћивањем радног времена не опада продуктивност, то оставља могућност фирмама да запосле нове раднике и раднице уколико желе да додатно поспеше своје пословање. Тако би се смањила незапосленост и повећала општа продуктивност на нивоу државе.
На крају, ништа мање значајна, стоји и чињеница да се скраћивањем радног времена доприноси смањењу загађења. Краћа радна недеља значи мањи број одлазака на посао, односно смањује се емисија издувних гасова. Мањи број радних сати значи и смањену употребу електричне енергије, нарочито преко система за грејање и хлађење али и смањену употребу хране и пића у пластичним паковањима.
Данашњи раднички покрет није оно што је био пре сто година, али и данас удружени синдикати, струковна удружења, организације цивилног друштва и прогресивне политичке организације заједничким напорима могу испоставити захтев за скраћивањем радног времена и довести до његове имплементације.
Прилагођавање новом режиму рада би захтевао и улагање одређених средстава. Шкотска је за свој пилот пројекат уложила 10 милиона фунти, ако вам то делује пуно сетите се да је Србија на име субвенција само за компанију Геокс издвојила 20 милиона евра. Та компанија је мизерно плаћала своје раднике, у државни буџет није вратила ни трећину уложене суме, а затим се спаковала и отишла - краће радно време и бољитак за живот људи које доноси би остали ту са нама.
|