АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
28.02.2022.
РАДНА ПРАВАНАДЗОР РАДНИКА КОЈИ РАДЕ ОД КУЋЕ - ЗАКОНСКИ СЛАБО РЕГУЛИСАНА ОБЛАСТ
Центар за истразивање јавних политика је путем онлајн трибине представио истраживање о надзору радника који раде од куће.
Машина 28.02.2022.
Рад од куће; Фото: Shane Adams / Flickr
Ни послодавци ни запослени нису свесни својих права и обавеза у вези са надзором рада од куће, основни је закључак истраживања. Оно се тиче све већег броја људи, будући да је званични удео радне снаге у Србији који је у 2020. години био упућен на рад од куће био преко 9%, а претпоставља се да је незванично и већи.
Они који раде од куће махом користе компјутер и интернет, што, како је наведено, отвара простор за коришћење различитих метода надзора употребом коришћење информационо-комуникационих технологија. Они варирају од захтева да запослени држе упаљену камеру на компјутеру током радног времена до употребе софистицираних апликација за праћење ефикасности. Надзор се, притом, може вршити како апликацијама које су за то примарно намењене, тако и онима којима то није основна сврха.
Истраживање је представила Тања Јакоби, извршна директорка Центра за истразивање јавних политика, а у трибини су учествовали и Златко Петровић, помоћник генералног секретара Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Данило Кривокапић, директор СХАРЕ Фондације, Тијана Жунић Марић из Адвокатске канцеларије Жунић, Невена Ружић из Фондације за отворено друштво Србије и Стефан Тодић, правни заступник Уједињених гранских синдиката Независност.
Центар за истраживање јавних политика је кроз истраживање, између осталог, испитао колико испитаница и испитаника зна да је њихов рад и опрема коју користе под надзором од стране послодавца, односно да фирма у којој раде има приступ рачунару који користе у раду; да ли су претходно информисани о томе од стране послодавца; шта сматрају основним разлозима за праћење њиховог рада и сакупљање података о личности који се тим путем одвија, а слична питања постављена су и менаџерима.
Иако је софтвер за надзор радника и опреме лако доступан, у Србији засад преовлађују традиционални начини контроле радника и учинка, укључујући и запослене који раде од куће: највише се подносе усмени и писмени извештаји и самостално уносе подаци о томе колико се радило на неком задатку (нарочито када су у питању ИТ фирме). Видео надзор и праћење активности на социјалним мрежама заостају за традиционалним методама. Истраживачи су, ипак, изразили скепсу у то да само 36% менаџера прати запсолених који раде од куће, те указали на то да ни сви традиционални методи нису легтимни нити да послодавци на сваки од њих имају право.
Запослени, са своје стране, показују велику необавештеност када су у питању важећи Закон о заштити података о личности и Закон о раду. Тако 62% испитаника не зна да ли постоји документ о чувању података, а не знају ни где такав документ потражили нити да ли је он лако доступан. Само 41% послодаваца је запослене обавестило о прикупљању података, а мали проценат радника се против надзора и побунио. Само 7% радника се изјаснило да је мало лично искуство, или познаје неког ко је имао искуство са повредом права на приватност. Истраживачи су прокоментарисали да су запослени махом неинформисани - тако 80% испитаника верује да се њихови подаци у предузећу користе на законити начин, а велики удео запослених на праћење сопствене продуктивности гледа искључиво позитивно, надајући се бољој плати или промоцији вредних радника. Како је навела Јакоби, у питању је поверење засновано на неупућености. Део запослених, ипак, кршења права не пријављује ни када их препозна, у страху од губитка посла.
Као најчешћи наведени разлози за скупљање података о личности наведени су чување пословне тајне (34%) те праћење присутности и праћење ефикасности на раду. Правница Тијана Жунић Марић је указала на то да део компанија има легитимну потребу да заштити податке којима барата као пословну тајну. Она је, ипак, указала на то да је ова област у нашем законодавству недовољно детаљно уређена и навела да се побољшања у том смислу очекују од Закона о флексибилним облицима рада.
Наш закон је застарео и у односу на - такође, нажалост, архаичну - конвенцију МОР-а посвећеној овој проблематици, која датира из 1997. године. Невена Ружић је с тим у вези оценила као изузетно неповољно то што се Међународна организација рада, не бави довољно овом проблематиком. Чак и такав закон, ипак, од послодавца захтева да са радницима који раде од куће склопи анекс уговора о раду, што се током пандемије није увек дешавало, нити су запослени били свесни ове законске обавезе.
Говорници су се осврнули на то да је хибридни режим повременог рада од куће, уведен током пандемије, представљао непознат терен и за запослене и за послодавце, те да су се поједини послодавци обраћали правницима да би разумели да ли треба да модификују угорве за запослене и сазнали на коју врсту контроле њиховог рада и присуства имају право. У закону имамо оскудно регулисану ситуацију, односно само два члана посвећена овој теми, навела је Жунић Марић, јер закон препознаје само рад од куће или рад из просторија послодавца. Ипак, како је указао Златко Петровић, послодавцу су на располагању могућности да се о овој проблематици посаветује са синдикатима, те да потражи мишљење повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
И.К.
|