ВЛАСТ ИНВЕСТИРА У РЕПРЕСИЈУ, А КУЛТУРУ ГУРА НА МАРГИНУ:
УМЕТНИЦИ ПРЕД ЗАКЉУЧАНОМ ДРЖАВНОМ КАСОМ

Радар
19.10.2025.

У овогодишњем буџету Србије за сваког на платном списку МУП-а, БИА и Министарства одбране планирано је од два до седам пута више него за запослене у култури. Њима је одређено само 0,17 одсто БДП-а. Далеко мање него у Црној Гори, Хрватској и Словенији

Крајем септембра и почетком октобра 2025, Народно позориште у Београду постало је поприште бунта и солидарности, а протести запослених, пре свега глумачког ансамбла, изазвани су ступањем на снагу новог Правилника о радној дисциплини. Централни разлог за незадовољство лежи у члану који запосленима забрањује да "у обављању послова Позоришта, јавно, вербално, симболима као и гестикулацијом изражавају своју политичку или другу опредељеност која није у вези са обављањем послова Позоришта".

Протест испред Народног позоришта Фото: Филип Краинчанић/Нова.рс

Ова одредба, која несумњиво представља покушај увођења цензуре и гушења основних права на слободу говора и мишљења гарантованих Уставом, постала је непосредни повод за протест. Ансамбл Драме је у овој мери препознао опасан преседан, повлачећи паралеле са Декретом о позоришту из 1941, којим је национални театар стављен под контролу немачког пропагандног одељења. У светлу ових догађаја, ансамбл Драме, подржан од стране синдиката Синглус, формулисао је три кључна захтева и то повлачење спорног Правилника о радној дисциплини, разрешење Управног одбора са Драгославом Боканом на челу и смену министра културе Николе Селаковића.

Тишина на сцени – цензура дави културу

Култура, у својој суштини, представља дијалог – дијалог са прошлошћу, са садашњошћу и, што је најважније, са самим собом. Она је огледало и критичар друштва, простор у којем се преиспитују вредности, постављају болна питања и траже нови путеви. Покушајем да се ућутка овај дијалог, као што то чини Правилник Народног позоришта, не забрањује се само реч, већ се гуши и сам живот културе, а друштво се гура у опасну стагнацију.

Протест испред Народног позоришта Фото: Филип Краинчанић/Нова.рс

Догађаји у Народном позоришту нису изоловани инцидент. Они су симптом ширих и дубљих процеса настојања да се култура сведе на безопасну декорацију. Ове године одложен је Фест и отказани ЕXИТ фестивал, Филмски сусрети у Нишу и Пасаж фест у Новом Саду. Идеја да би уметник-грађанин плаћен из јавних средстава, требало да буде лишен права на јавни став је подмукла замена теза. Управо зато што је део националне институције, његова одговорност није мања, већ већа. Његова улога није само да забави, већ и да узнемири, да подстакне на размишљање, да буде савест друштва. Одузети му то право, значи одузети култури њену сврху.

Најразорнија последица оваквих административних забрана није сама цензура, већ оно што она неизбежно рађа – аутоцензура. У атмосфери страха од санкција, уметници почињу да калкулишу. Теме постају „сигурне“, критика се ублажава, а оштрина мисли отупљује. Позоришне сцене, галерије и концертне дворане престају да буду арене за борбу идеја и постају салони за пригодне свечаности. Креативност, која се храни слободом и ризиком, вене у окружењу послушности. Тиме се не губи само једна представа или изложба. Губи се читава генерација уметника која одраста са унутрашњим цензором на рамену, уверена да је храброст опасна, а конформизам исплатив.

Маргинализација културе у бројкама

Однос једног друштва према култури је и његов однос према будућим генерацијама. У том контексту, прва и основна ставка коју економисти гледају су издвајања државе за културу. У односу на бруто домаћи производ (БДП), Законом о буџету за ову годину планирано је да се за Министарство културе издвоји 17,8 милијарди динара или 0,17 одсто БДП-а. Поређења ради, просек Европске уније је 0,5 одсто, док Словенија за културу издваја један, Хрватска 0,7 и Црна Гора 0,4 одсто БДП-а.

Најразорнија последица административних забрана није сама цензура, већ аутоцензура. У атмосфери страха од санкција, губи се читава генерација уметника која одраста са унутрашњим цензором на рамену, уверена да је храброст опасна, а конформизам исплатив

У којој мери неко друштво стреми слободи кроз издвајања за културу са једне или репресију са друге стране можемо наслутити кроз компарацију са државним улагањима у министарства силе и принуде. Тако је у 2025. за Министарство унутрашњих послова планирано 131,4 милијарде динара или 1,3 одсто БДП-а, а за Министарство одбране 261,8 милијарди динара или 2,5 одсто БДП-а, што се може видети и на графикону број 1.

Графикон 1. Планирана издвајања за министарства одбране, полиције и културе у 2025. у милијардама динара
Извор: Закон о буџету Републике Србије за 2025. Графика: Радар

Надаље, уколико планирана издвајања за ова три министарства ставимо у однос са бројем запослених, добићемо да је за ову годину планирано да се издвоји 1,7 милиона динара за сваког од 10.550 запослених у култури, скоро дупло више или 2,9 милиона динара за сваког од 46.000 припадника МУП-а и скоро седам пута више или 11,6 милиона динара за сваког од око 22.500 људи на платном списку Министарства одбране. Упадљиво висока су и издвајања за Безбедносно-информативну агенцију, јер је за њено финансирање планирано 9,7 милијарди или 4,7 милиона динара за сваког од 2.100 запослених у БИА.

Још је мрачнија слика када се укупна издвајања за ове намене прерачунају на 6,6 милиона становника, па испада да свако за културу издваја око 2.700 динара, за МУП 20.000, а за Војску чак 40.000 динара, што се може видети и на графикону број 2.

Графикон 2. Планирана издвајања за одбрану, полицију и културу у 2025. години Извори: Закон о буџету Републике Србије за 2025, прорачун аутора Графика: Радар

У прилог претходно реченом говоре последњи доступни подаци о просечним нето зарадама по секторима из септембра 2024. Тако је просечна нето зарада у Србији од 96.100 динара покривала 91,9 одсто просечне потрошачке корпе, која је коштала 104.600 динара. Опет, просечна нето зарада у сектору државна управа и одбрана је износила 105.400 динара, била је изнад републичког просека и покривала је 101 одсто потрошачке корпе. С друге стране, нето просечна зарада запослених у сектору уметност, забава и рекреација од свега 79.700 динара била је међу најнижима, за чак 21 одсто нижа од републичког просека и покривала је тек 76,4 одсто просечне потрошачке корпе.

Борба за опстанак једне заједнице

Овако изражене диспропорције свакако говоре у прилог томе да власт значајно инвестира у репресију и истовремено гура културу на друштвене маргине, што је, наравно, опортуно, али из перспективе наслеђа за долазеће нараштаје врло штетно и погрешно, јер је улагање у културу стратешка инвестиција у највреднији ресурс једног друштва – његов креативни и социјални капитал.

Речју, култура спада у основне стубове одрживог развоја, јер одрживи развој није само економски раст, већ представља равнотежу између економског просперитета, социјалне правде и заштите животне средине. Култура је четврти, невидљиви стуб који држи ова три заједно. Она гради социјалну кохезију, јача осећај припадности, промовише дијалог међу различитим групама, чува колективно памћење и гради заједничке вредности.

Друштво без снажног културног идентитета је крхко и подложно поделама. Без социјалне кохезије, нема дугорочне стабилности, а без стабилности, нема ни одрживог економског развоја. Такође, култура обликује и наш однос према животној средини. Наше навике, стил живота и потрошачки обрасци дубоко су укорењени у културним нормама. Промоција еколошке свести и одрживих пракси најефикаснија је када се спроводи кроз културне канале као што су позориште, филм, музика, подкасти…

Идеја да би уметник-грађанин плаћен из јавних средстава требало да буде лишен права на јавни став је подмукла замена теза. Његова улога није само да забави, већ и да узнемири, да подстакне на размишљање, да буде савест друштва. Одузети му то право, значи одузети култури њену сврху

Историја нас учи да друштва која су гушила своје уметнике нису постајала стабилнија, већ крхкија. Ућуткивањем критичких гласова не решавају се проблеми, већ се само одлаже суочавање с њима, све док не постане прекасно. Забрана изражавања политичких ставова у Народном позоришту стога није само правно питање или интерни спор. То је напад на саму идеју културе као простора слободе и напад на могућност да се друштво кроз њу мења, постаје боље и развија се.

Закључак да овакве забране коче развој културе је недвосмислен. Заправо, оне га не коче, оне га убијају. Претварају живу, пулсирајућу снагу у препарирани леш. Зато борба глумаца Народног позоришта није само борба за њихова радна права. То је борба за право целог друштва на културу која дише, мисли и поставља питања.

Графикон 3. Просечне нето зараде по секторима делатности у Србији у хиљадама динара Извор: Републички завод за статистику, последњи расположиви подаци за септембар 2024. Графика: Радар

Извор