|
АРХИВА
| АРХИВА
| ||||||||||||||||||||||||||||||
|
11.08.2010.
ПОЛА МИЛИОНА ЉУДИ УГРОЖЕНО ЛОШОМ ПРОДАЈОМ ФИРМИДрагица Пушоњић | 10. 08. 2010. | Фото: Бета |
Приватизациони процес у Србији није донео привредни препород земље, нити смањење стопе незапослености. Напротив, тек сада, преко Агенције за приватизацију која је само ове године раскинула 94 купопродајна уговора, пред правосуђе стиже спрега криминала, бизниса и политике.
До 2008. без посла остало 187.000 запослених: Један од радничких протеста
Од државе су јачи тајкуни који су куповали фирме због грађевинског земљишта или ради исисавања новца, касно је за поправљање приватизационих прописа, па цех накарадног укидања друштвене својине плаћају само грађани. Угрожено је најмање пола милиона људи. Више се нико не усуђује да јавно порекне чињеницу да се модел приватизације, који су креирале све политичке странке које су учествовале у парламентарној већини, показао као штетан по интересе државе и грађана. Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, у изјави за „Блиц” каже да поводом приватизације имамо три проблема.
- Први проблем наше приватизације је тај што траје предуго. Није завршена ни за 20 година. Други проблем је што су паре добијене продајом имовине усмерене на личну потрошњу уместо да су пласиране у инвестиције. Трећи проблем је то што је много људи остало без посла. У приватизованим предузећима, наиме, од 2002. године до 2008. године без посла је остало 187.000 радника. То значи да је последице директно осетило око пола милиона чланова њихових породица - сагледава министар Љајић.
Према неким проценама, приходи од приватизације премашују три милијарде евра, али стандард грађана опада јер је највећи део тог новца отишао на куповину социјалног мира. Извор „Блица” из Владе Србије каже да сви проблеми у приватизацији потичу из лоших закона и подзаконских аката, чему је кумовала чињеница да је држави, после политичких промена 2000. године, пошто-пото требао новац. Ишло се, додаје извор „Блица”, на модел приватизације „у коме се није гледало шта људима пише на челу него шта имају у џепу”, продавало се све што се могло продати, уз логику да ће проблеми, кад се појаве, „бити решавани у ходу”. То је, констатује исти извор, типичан српски синдром, импровизација, одсуство плана „само да бисмо стигли оно што смо пропустили”.
Да у политичкој елити не постоји свест о далекосежним последицама по српско друштво проистеклим из такве приватизације види се и по, засад неуспелим, покушајима да се штета некако ублажи. Тако је пропала идеја о активирању домаћих инвеститора јер ове године нећемо имати страних због светске економске кризе и њених последица.
Наиме, на трипартитном састанку представника синдиката, бизнисмена и Владе Србије, управо је министар Љајић предложио да се, по умекшаном „Путиновом моделу”, они који су имали највећу корист од државе током приватизације сада одуже - тако што ће ове године инвестирати у Србији. На Љајићеву идеју, међутим, политички врх је исказао бојазан да би било „политички непопуларно” правити било какав договор те врсте, док су тајкуни изнели у каквом су проблему: презадужени су, узели су кредите пре глобалне економске кризе, сада не могу да их сервисирају, па немају паре за инвестирање у Србији. Како су наши најуспешнији капиталисти сиромашни, све се свело на понуду да бесплатно „позајме” своје менаџере најугроженијим предузећима.
Душан Белановић, директор сектора за комуникације у Агенцији за приватизацију, за „Блиц” каже да они морају да се држе своје надлежности, у оквиру које су од 2003. године до данас обавили 8.323 контроле поштовања уговорних обавеза у продатим предузећима.
- У том периоду раскинута су 572 уговора, од тога само 29 са страним купцем. Ова година је рекордна. До сада је правоснажно окончан поступак раскида уговора за 160 предузећа, сви су окончани у корист Агенције за приватизацију, а на штету тужених купаца. Ми нисмо овлашћени да се бавимо пореклом капитала, али у контролама свашта утврдимо и много пута смо се обратили МУП и тужилаштву јер су кривична дела у њиховој надлежности - објашњава Белановић.
Он додаје да су контроле показале исисавање капитала код купљених предузећа, најчешће на два начина. Први је стављање хипотеке на имовину купљеног предузећа а коришћење пара за потребе неке друге фирме у власништву истог купца, а други начин је продаја имовине купљеног предузећа без сагласности Агенције за приватизацију.
- Ми немамо могућности да то процесуирамо. По нашим подацима, међутим, покренут је кривични поступак у случајевима „Рибарско”, Пурић, „Бетоњерка” и другим, на стотине је таквих случајева - указује Белановић.
Немања Ненадић, извршни директор „Транспарентност Србија”, каже да је један од циљева приватизације требало да буде да држава, односно партије које њом управљају смање директан утицај на привреду, али и одговорност за успешност пословања предузећа.
- Ако се уопште тежило том циљу, он није остварен у потпуности. Јер, држава преузима обавезе приватизованих фирми или због страха од социјалних немира и губитка политичке подршке, или зато што, ваљда, није урадила свој део посла који се односи на контролу обавеза послодаваца према радницима и фондовима, као и ефикасну судску заштиту - наглашава Ненадић.
Према његовим речима, онај ко у поштеном надметању купи фирму може са њом да ради шта хоће па и да је упропасти, то је његова имовина, а сасвим друго је питање да ли је то добар модел продаје.
- Међутим, у многим случајевима су приватизациони уговори предвиђали поред плаћања цене и друге обавезе - очување производње, улагање у њу. Случајеви који ових дана истражује полиција откривају да законска средства за контролу поштовања приватизационих уговора нису била довољна или да се Агенција није њима довољно користила. На пример, заиста је нелогично да се држава није обезбедила кроз хипотеку на имовину и сличне гаранције да имовина предузећа неће бити продата до испуњења уговорних обавеза - указује Ненадић.
Осим тога, за свако пролонгирање рока за испуњење обавеза мора да постоји дебело економско оправдање, иначе сумња неминовно пада на Агенцију за приватизацију, додаје Ненадић. Према његовом мишљењу, једна од ствари које се сада могу урадити јесте да све спорне случајеве неиспуњења уговорних обавеза прочешља полиција, с тим да кривичну истрагу прати и финансијска, ради утврђивања да ли се неки део штете може надокнадити „кроз одузимање имовине превараната”.
- Неизоставно се мора утврдити да ли је неко од превараната имао помоћ или заштиту државних службеника и политичара да превару изведе несметано, нарочито у случајевима када је кршење обавеза било пријављено Агенцији, полицији или другим институцијама, а њихова реакција је изостала - сматра Ненадић.
* У већем броју случајева уговор је раскинут по више основа
|
|||||||||||||||||||||||||||||
